Muzikoterapija

 

Muzikoterapija je efektivna obrazovna i terapeutska alatka za decu i odrasle sa invaliditetom. Njena primena može unaprediti kvalitet života i doprineti razvoju različitih veština bez obzira na vrstu invaliditeta: intelektualni invaliditet, cerebralna paraliza, autizam, nevidljivi invaliditeti… muzika je od neprocenjive vrednosti, jer nas prožima na svim nivoima (kako na emotivnom, tako na mentalnom ili na nivou socijalnih potreba i interakcija).  To je najprilagodljivija umetnička forma koja se može primenjivati pojedinačno, u grupi, na različitim lokacijama.

Nakon što terapeut utvrdi slabosti, snage i potrebe svakog pojedinačnog klijenta, propisuje se tretman koji može da uključuje komponovanje, izvođenje, pevanje, slušanje ili kretanje uz muziku. Efekti se manifestuju na planu opšte fizičke rehabilitacije i olakšane pokretljivosti, poboljšanju motivacije i samoangažovanosti, stvaranja psihološke podrške, otvaranja emocionalnih kanala i mogućnosti (samo)izražavanja.

Iz terapeutske perspektive, muzika donosi mnogobrojne benefite osobama sa invaliditetom. Takođe je važna i kao sredstvo učenja. Ponavljanje uz muziku svakako je prijatnije nego ponavljanje samo po sebi. Muzika je snažna podloga dobrom pamćenju. Možda je najvažnija činjenica što u muzici mogu učestvovati svi – bez obzira na eventualne poteškoće koje su se ispoljile u nekim drugim oblastima. Nekako, muzika motiviše spontano prepuštanje i (pre)davanje sebe.

Muzika je efikasna u izoštravanju fokusa i pažnje, što je značajno kod osoba koje ne pokazuju naročito interesovanje ili uopšte ne reaguju tokom terapije. Nekad je muzika samo stimulativan uvod za predstojeću terapiju. U drugim slučajevima, cela terapeutska intervencija može da bude orijentisana na upotrebu muzike kao sredstva održavanja pažnje. Muzičke promene izazivaju telesne reakcije, upozoravaju na važnost uzajamnosti ili signaliziraju da je na pomolu neka informacija od značaja. Neke muzičke vrste imaju smirujuće dejstvo i pomažu kada anksioznost remeti kognitivni fokus.

Muzička terapija je efektivna u podsticanju i motivaciji govornih sposobnosti. Takođe otvara kanale neverbalne komunikacije i, uopšte, dragocena je pri upotrebi alternativnih vidova komunikacije. Neverbalna priroda muzike rastapa strah od bliskosti. Muzičko iskustvo je oblik uređene realnosti unutar koje pacijent i terapeut uspostavljaju odnos zasnovan na poverenju. Muzički događaji nose intimnu komponentu, jer slušaoci i izvođači razmenjuju emocionalne odgovore na zvučnu stimulaciju. Samo slušanje muzike može znatno umanjiti  osećaj usamljenosti i izolacije.

Muzički ritam reguliše brzinu govora čineći ga razumljivijim. Načini na koji se pesme skladište i kako ritam stimulativno deluje na motorne funkcije pomaže ljudima sa govornom apraksijom. Promena melodije može poboljšati raspon i regulisati promene u glasu.

Sve je više naučnih dokaza koji potvrđuju kako ritam stimuliše i organizuje mišićne reakcije i pomaže ljudima sa neuro-mišićnim poremećajima – što je dobar način da se unaprede fizičke sposobnosti. Sama mogućnost da se učestvuje u muzici motiviše fizičke pokrete i ulaganje dodatnog napora. Kada muzika ima opuštajuće dejstvo, ona menja doživljaj i umanjuje intenzitet bola – što se uspešno primenjuje kod osoba sa osteoporozom.

Muzička terapija pospešuje radne spsobnosti i socijalne veštine. To se događa na različite načine – stvaranjem poznate i dosledne podrške za vežbanje, kao i ohrabrivanjem stvaralačke saradnje, gde je vidljiva važnost svake pojedinačne note pri izvođenju nekog dela.

Muzika je neomeđen prostor za zajedničko delovanje osoba sa razvojnim invaliditetom i većinske populacije, jer harmonizuje, izjednačuje i obogaćuje živote svima koji učestvuju u njenom stvaranju.

Iz perspektive emocionalnog života, muzika omogućuje raznovrsnost emocionalnog izražavanja i stvara različita emocionalna iskustva. Želja za učestvovanjem u muzici, kao i potreba da se (re)produkuje neki muzički sadržaj, mogu u znatnoj meri da kontrolišu emocionalne ispade. Živa muzika može iz trenutka u trenutak da odražava, ali isto tako i da menja raspoloženja onih koji aktivno slušaju i(li) učestvuju u njenom stvaranju. Na emocionalno-mentalnom nivou, izvođenje muzike stvara osećaj postignuća i zadovoljstva, doprinosi samopouzdanju i izgradnji pozitivne slike o sebi.

Najjednostavnije rečeno: uživanje u muzici je uvek tako lako podeliti sa drugima, jer muzika neutrališe društvene konstrukte i sravnjuje socijalne barijere, uvodi u prijateljstvo i zajedništvo.

 

ŠTA MUZIKOTERAPIJA (IPAK) NIJE:

•    kada osoba sa Alchajmerom sluša svoju omiljenu pesmu na ajpodu (iznova i iznova);
•    bendovi koji se samo zovu Music Practitioners (Muzikopraktičari) ili Sound Healers (ili naša Laboratorija zvuka);
•    kada slavni muzičari nastupaju u bolnicama i školama;
•    kada se u bolnicama čuje muzika u pozadini;
•    horsko pevanje na odeljenju pedijatrije.

 

ŠTA RADI SERTIFIKOVANI MUZIKOTERAPEUT:

•    pomaže da se povrati sposobnost govora nakon preživljene traume;
•    radi sa starijim osobama u cilju smanjenja uticaja demencije;
•    radi sa decom i odraslima na smanjenju (jačine i učestalosti) astmatičnih napada;
•    radi sa hospitalizovanim osobama na smanjenju bola;
•    radi sa decom sa autizmom na unapređenju komunikacionih sposobnosti;
•    radi sa prerano rođenim bebama na poboljšanju sna i dobijanja na težini;
•    radi sa osobama koje imaju Parkinsonovu bolest kako bi im se poboljšale motorne sposobnosti.

Muzikoterapija je muzički nastup bez ega. Ne toliko u ime zabave, koliko radi saosećanja. Ako možete upotrebiti muziku za otklanjanje bola i sticanje uvida u način na koji radi nečiji um, onda možete početi da rešavate problem.

Jodi Picoult, autorka jedne od najprodavanijih knjiga o muzikoterapiji Sing You Home

 

KRATAK ISTORIJSKI OSVRT

Učio bih decu muzici, fizici i filozofiji, ali najviše muzici jer su muzika i sve umetnosti ključ veštine učenja.

Platon

Ideja o isceliteljskim svojstvima muzike i njenim uticajima na zdravlje i ponašanje doseže do Aristotelovih i Platonovih zapisa. Krajem osamnaestog veka u jednom kolumbijskom magazinu objavljen je nepotpisan članak pod nazivom Muzika sa stanovišta tela. Početkom devetnaestog veka terapijska vrednost muzike postaje tema medicinskih disertacija čiji je mentor bio doktor Benjamin Rush, veliki zagovornik upotrebe muzike u terapijske svrhe. Istovremeno počinju da se sprovode muzičko-medicinski eksperimenti, npr. muzika upotrebljena u psihoterapiji, kao faktor koji menja stanje sna. Početkom prošlog veka formirana su prva udruženja muzikoterapeuta, što dovodi do organizovanja edukativnih kurseva i štampanja informativnih materijala o ovoj oblasti. Najveći doprinos razvoju muzikoterapije kao kliničke profesije u pravom smislu dao je američki psiholog Everett Thayer Gaston. Gaston je definisao tri primarna pravca muzičkog delovanja: 1. muzika (ponovo) uspostavlja i gradi međuljudske odnose; 2. jača samopouzdanje i potpomaže samoaktualizaciju; 3. ritam ima jedinstven potencijal da podiže energiju i unosi red. Terapijske sesije sve masovnije se primenjuju nakon I i II svetskog rata, kada su muzičari (profesionalci i amateri) angažovani po bolnicama kako bi se ublažile fizičke i emocionalne traume ratnih veterana. Primetno poboljšanje kod pacijenata rezultiralo je stalnim zapošljavanjem muzičara na bolničkim odeljenjima, ali i zahtevom za njihovim dodatnom obukom iz oblasti medicine. Profesija je rođena.